Pre nekih 30 godina američka Rand Korporacija, najistaknutiji predstavnik hladnoratovski orijentisanih korporacija, suočila se sa čudnim strateškim problemom. Kako da američke vlasti uspešno komuniciraju nakon nuklearnog rata? Postnuklearna Amerika bi imala potrebu za mrežom sa koje izdaje naređenja i kontroliše, povezana od grada do grada, od države do države, od baze do baze. No bez obzira kako bi ta mreža bila oklopljena ili zaštićena, njeni prekidači i žice bi uvek bili uništivi napadom nuklearnih bombi. Nuklearni napad bi učinio neupotrebljivom bilo koju mrežu koju bi ljudi bili u stanju da naprave. A kako bi i sama mreža bila upravljana i kontrolisana? Bilo koja centralna vlast, bilo koja centralna vrhovna mreža bila bi ocigledna i prva meta neprijateljskih raketa. Rand je dugo mozgao nad ovim problemom u dubokoj vojnoj tajnosti da bi na kraju došao do zapanjujuceg rešenja. Predlog Korporacije Rand (predstavnik Rand radne grupe Paul Boran) objavljen je 1964.god. Na prvom mestu, mreža „ ne bi imala ikakvu centralnu vlast“. štaviše, bila bi tako „stvorena da od samog početka radi u krpama“. Principi su bili jednostavni. Za samu mrežu bi se pretpostavilo da je nepouzdana u svako doba. Bila bi stvorena tako da od početka njene primene transcendentalno prolazi kroz sopstvenu nepouzdanost. Svi čvorovi u mreži bili bi međusobno jednakog statusa, svaki bi čvor imao autoritet da stvara, prenosi i prima poruke, dok bi same poruke bile podeljene u pakete i svaki paket zasebno adresiran. Svaki od tih paketa bi kretao sa odredjenog izvornog čvora, a završavao na nekom drugom određenom čvoru odredišta. Svaki paket bi putovao kroz mrežu na individualnoj osnovi. Koji je specifični put prošao taj paket bilo bi nevažno. Samo konačni rezultati su ono što je bitno.
U jesen 1969. prvi takav superkompjuter je instaliran u UCLA- Kalifornijski Univerzitet u Los Andjelesu. Do Decembra te godine bilo je četiri kompjutera na novostvorenoj mreži koji su nazvani ARPANET, po svom sponzoru Pentagonu. Kompjuteri su mogli da prebacuju podatke na za to odredjenoj liniji za prenos velike brzine. Mogli su čak da budu programirani sa daljine sa drugih kompjutera. Zahvaljujući ARPANET-u naučnici i istrazivači su mogli na velike daljine da dele i razmenjuju informacije sa kompjutera. To je bilo prilično zgodno jer je rad sa kompjuterima ranih 70-ih bio skup. 1971. godine bilo ih je petnaest, a do 1972. godine tidesetsedam i to je bilo dobro. No vec druge godine od svog rada jedna čudna činjenica je postala jasna. Korisnici ARPANET-a su deformisali prvobitnu namenu mreže i pretvorili je u državno subvencionisanu elektronsku poštu. Ono sto se najvise prenosilo na ARPANET-u nisu bili podaci na veliku daljinu već razne vesti i lične poruke. Istraživači su koristili ARPANET da bi sarađivali na raznim projektima, razmenjivali beleške sa radova i konačno prepisivali tračeve i slali sentimentalne poruke. Svaki korisnik je imao svoju adresu za elektronsku poštu koju su koristili za komunikaciju sa drugima i pokazali su mnogo veći entuzijazam za to nego za naučne rasprave. Nije prošlo mnogo i ARPANET je izmislio mailing listu- tehnika kojom ista poruka može biti poslata automatski velikom broju mrežnih korisnika. Interesantno je reci da je prva zaista velika mailing lista bila „Zaljubljenici u naučnu fantastiku“ posvećena ljubiteljima naučne fantastike. Rasprave o naučnoj fantastici na mreži nisu imale mnogo veze sa poslom, stoga su mnogi nadređeni u ARPANET-u sa podozrenjem na to gledali ali to nije pomoglo. Tokom 70-ih ARPA mreža je porasla a njena decentralizovana struktura je učinila da se lako rasiri. Za razliku od standardnih korporacijskih kompjuterskih mreža, ARPA mreža je mogla da prihvati mnogo različitih vrsta mašina. Sve dok svaka pojedinačna mašina može da govori novim jezikom bez granica koji se koristi u novoj anarhicnoj mreži, postaje nebitno njeno tržišno ime, njen sadržaj pa čak i vlasnik.
Originalni standard za komunikaciju koriscen u ARPANET-u je bio poznat kao NCP „Network Control Protocol“ ali kako je vreme prolazilo i razvijala se tehnika NCP je prevaziđen novim, savršenijim standardom višeg nivoa poznat kao TCP/IP „Transmission Control Protocol“; pretvara poruke u ogranke paketa na izvoru da bi ih ponovo spojio u poruku na njenom odredistu. IP ili „ Internet Protocol“ se bavi adresiranjem, obezbeđuje da paketi putuju preko više čvorova pa čak i preko više mreža sa više različitih standarda kao sto su Ethernet, FDDI i X.25. Vec 1977. TCP/IP su koristile druge mreže da se povežu na ARPANET. Sam ARPANET je ostao prilično cvrsto kontrolisan i to bar do 1983. godine kada se njen vojni deo odvojio i postao MILNET. Ali TCP/IP ih je sve povezivao. I sam ARPANET, iako je rastao, postajao je sve manji i manji usred ogromne narastajuce galaksije ostalih kompjutera koji su se povezivali. Kako su proticale 70-e i 80-e, vise različitih društvenih grupa je vec posedovalo moćne kompjutere. Bilo je prilično lako povezati ove kompjutere na narastajuću mrežu nad mrežama. Kad je koriscenje TCP/IP postalo uobičajeno, druge mreže su pale u digitalni zagrljaj Interneta i konfuzno mu se pridružile. Pošto je softver TCP/IP bio javnog domena, a osnovna tehnologija decentralizovana i anarhicna po samoj prirodi, bilo je teško zaustaviti ljude da uskaču i da se povezuju. Činjenica je da niko nije ni želeo da ih zaustavi od pristupanja kompleksnoj i razgranatoj mreži koja će postati poznata kao „ INTERNET“. Poreskog obveznika povezivanje na Internet košta malo ili nista s’obzirom da je svaki čvor nezavisan i mora da brine o sopstvenom finansiranju i tehnickim uslovima. Što ih je više to je jednostavnije. Kao i sa telefonskom mrežom, tako je i kompjuterska postala daleko više vredna kada joj se priključio veliki deo čovečanstva i sredstava. Telefaks ima koristi samo ako ga i svi drugi imaju. Dok to nije tako ostaje samo kuriozitet. Za neko vreme i ARPANET je to bio ali zatim je kompjuterska mreža postala krajnja neophodnost.
1984. godine mreži se priključuje i Nacionalna Fondacija Nauke (National Science Foundation). Novi NSFNET je predstavljao neverovatan korak napred u tehničkom smislu jer je imao novije, brže i bolje superkompjutere i konstantno se obnavljao i širio 1986. 1988 i 1990. Uključile su se i druge vladine agencije kao sto su NASA, Nacionalni Institut za zdravlje i vladin ogranak za energiju. Čvorovi ove narastajuće mreže nad mrežama su bili klasirani na osnovne vrste. Strani kompjuteri i nekoliko američkih izabralo je da se prepoznaju po njihovoj geografskoj poziciji. Ostali su bili grupisani na 6 osnovnih Internet „ domena“ : GOV, MIL, EDU, COM, ORG i NET (neprilicna abrevijacija s’ obzirom da su ovo standardne norme TCP/IP Protokola). GOV, MIL, EDU su oznacavali vladine, vojne i obrazovne institucije, koji su i pioniri Interneta jer je i sam ARPANET poceo da radi kao vezba za nacionalnu sigurnost. COM je označavalo komercijalne institucije, a ORG sve ostale neprofitne organizacije. ARPANET se zvanično ugasio 1989.godine, srećna žrtva svog sopstvenog neverovatnog uspeha. Njegovi korisnici jedva da su to i primetili jer su se njegove funkcije ne samo nastavile vec kontinuirano poboljšavale. Korišćenje TCP/IP standarda u kompjuterskoj mreži je sada globalno. 1971, samo dvadeset jednu godinu ranije u ARPANET mreži postojala su samo 4 kompjutera. Danas je desetine hiljada kompjutera iz 42 zemlje sveta povezano na Internet i svaki dan ih je sve više a tri ili četiri miliona osoba koristi ovu majku svih kompjuterskih mreža. Internet je narocito popularan među naučnicima i najverovatnije je najvažniji naučni instrument kasnog 20-og veka. Pristup koji on omogućuje ne samo naučnim podacima vec i ličnoj komunikaciji ubrzao je korake naučnog istrazivanja. širenje Interneta ranih 90-ih je zapanjujuće, širi se brže od mobilnih telefona i telefaksa. Prošle godine Internet je svakog meseca rastao za 20 procenata. Broj kompjutera sa direktnom vezom preko TCP/IP se od 1988 svake godine udvostručavao. Internet se seli iz svoje prvobitne kolevke u osnovne i više škole, u javne biblioteke ali i u komercijalni sektor.
Zašto ljudi žele „ da budu na Internetu“? Jedan od glavnih razloga je jednostavno sloboda. Internet je redak primer prave moderne funkcionalne anarhije. Ne postoji „Internet Inc.“ Nema zvanične cenzure, nema šefova, upravljačkog kolegijuma ni akcionista. U osnovi svaki kompjuter se može obratiti drugom kao sebi ravnom sve dok poštuje pravila TCP/IP protokola koja su striktno tehnička, a ne društvena ili politička (bilo je nekih bitki u vezi sa komercijalnom upotrebom interneta, ali i ta situacija se menja jer poslovni sektor obezbeđuje svoje sopstvene linkove).
Internet je dobar posao jer za razliku od telefonskog sistema ne naplaćuje upotrebu za veliku daljinu. Za razliku od većine komercijalnih kompjuterskih mreža ne naplaćuje za vreme koje si proveo na njemu. Internet koji zvanično i ne postoji kao posebno telo nikad ništa ne naplaćuje. Svaka grupa ljudi koja se na njega priključuje je odgovorna za svoj kompjuter i njegov deo linije. Anarhija na Internetu vam može izgledati čudna ili čak neprirodna ali ima sigurno duboko i pravo značenje. To vam je kao anarhija engleskog jezika; niko ne rentira engleski i niko ga ne poseduje. Mnogo osoba zarađuje koristeći engleski jezik ali on je društveno vlasništvo, javno dobro. To isto važi za Internet. Kako bi bilo kad bi engleski jezik imao svog predsednika, da li bi bio bolji kad bi imao rukovodeći kadar? Najverovatnije bi bilo manje novih reči, manje svežih ideja. Tako i ljudi koji su na Internetu misle o svojoj instituciji. On je institucija koja se opire da bude institucionalisana. Internet pripada svima i nikome.
Ipak, sve njegove različite grupe imaju zahteve. Poslovni ljudi žele da ga stave na čvršći finansijski nivo. Vlada želi da bude vise i potpunije regulisan. Akademičari žele da bude posvećen školskom istraživanju. Vojska želi da bude siguran i otporan na špijunažu itd. Svi ovi izvori sukoba ostaju u nesigurnoj ravnoteži i Internet za sada ostaje u blagodarno anarhičnim uslovima. Nekada su kompjuteri NSFNET-a i njegove super-brze linije bili „ zaleđina“ Interneta, a njihovi vlasnici su se mogli praviti važni ali danas takvih zaleđina ima u Kanadi, Japanu i Evropi, da ne pominjemo i mnoštvo komercijalnih kompjutera. Danas i vaš kućni kompjuter predstavlja Internet čvor i mozete da ga ponesete ispod miške, a uskoro najverovatnije i na ruci.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар